Zašto sanjamo? Kakav uvid snovi pružaju u naš um? Da li su snovi važni za našu realnost? Još od davnina, kada se za snove smatralo da prenose poruke bogova, pa sve do danas (kada ih smatramo naučnim fenomenom), snovi ostaju jedna od najvećih misterija ljudske psihologije. Iako naučnici i dalje traže odgovore na pojedina pitanja u vezi sa snovima, oni svoje pretpostavke o njima zasnivaju na nekim teorijama koje su već prihvaćene širom sveta.
Priroda snova
Snovi se opisuju kao niz misli, vizija i osećanja i javljaju nam se nekoliko puta u toku spavanja.
Spavanje je ciklični proces. Odvija se u pet stadijuma, od kojih svaki na sebi svojstven način pomaže telu da postane zdravije i regeneriše se. Dok se stadijumi spavanja od broja jedan do broja četiri naprosto nazivaju prvim, drugim, trećim i četvrtim stadijumom, peti stadijum spavanja se naziva REM stadijum i tokom njega se naše oči jako brzo pokreću. REM faza čini 20 do 25 posto spavanja jedne odrasle osobe.
Tokom prvog stadijuma spavanja: Još uvek ne spavamo toliko čvrstim snom. Aktivnost mišića se usporava i dešava se povremeno trzanje tela.
Tokom drugog stadijuma spavanja: Usporava se rad srca, kao i disanje. Temperatura tela pomalo opada.
Tokom trećeg stadijuma spavanja: Počinje faza dubokog sna. Mozak počinje da odašilje spore delta talase.
Tokom četvrtog stadijuma spavanja: Spavamo jako dubokim snom. Naše disanje je ujednačeno. Mišićna aktivnost je ograničena i povremena. Mozak i dalje odašilje delta talase.
Tokom petog stadijuma spavanja: Disanje i pokreti očiju su jako brzi. Mozak brže odašilje svoje talase i tada nam se javljaju snovi.
Snovi nam najčešće dolaze tokom REM faze spavanja, kako objašnjava američka Nacionalna fondacija za spavanje. Oni obično traju od nekoliko sekundi do 30 minuta. U proseku, ljudi sanjaju četiri do šest puta u toku jedne noći, što znači da od osam sati spavanja (naravno, ukoliko spavamo toliko dugo), mi dva sata provedemo sanjajući.
Pored toga što pomaže da se stvore naši snovi, REM faza spavanja je korisna i zato što tokom nje mozak obrađuje mnoštvo informacija koje je primio u toku određenog dana, stvara naša sećanja i povećava količinu onih hemikalija koje su neophodne našem telu, kao na primer, serotonina. Iako se oduvek znalo da je spavanje korisno za zdravlje našeg organizma, tek se od skora počelo smatrati da i sanjanje ima pozitivan uticaj na naše zdravstveno stanje.
Tokom protekla dva veka, pojavile su se četiri opšte prihvaćene teorije o snovima
Sigmund Frojd i ispunjenje želja kroz snove
Čuveni psihoanalitičar Sigmund Frojd je prvi počeo da smatra kako snovi imaju svoju naučnu svrhu. On je, zapravo, mislio kako se u snovima ostvaruju naše najveće želje (ako je suditi po onome što Američko udruženje za psihoanalizu tvrdi). U snovima, osoba može da dela i da se ponaša onako kako nikada ne bi mogla u stvarnosti. Međutim, neke vrste snova (poput košmara) nije bilo moguće objasniti ovom teorijom. Ovo je dalje navelo Frojda da poveruje kako ljudima ponekada snovi pomažu u tome da iskažu svoju krivicu ili prevaziđu određene traume. Sve ove pretpostavke su, naposletku, pomogle Frojdu da formira svoju revolucionarnu teoriju o snovima. Po ovoj teoriji, snovi predstavljaju manifestacije nesvesnog dela našega uma.
Karl Jung – snovi kao prikaz našeg mentalnog stanja
Iako su Karl Jung i Sigmund Frojd bili savremenici, oni se uopšte nisu slagali po pitanju prirode snova. Frojd je smatrao da je, u skladu sa prirodom samih snova, njihovo pravo značenje prikriveno, dok je Jung tvrdio da su snovi jasni prikazi našeg sopstvenog uma. On je mislio da snovi pokazuju nesvesni um pojedinaca putem jezika simbola i raznih metafora. Ovaj jezik nesvesnog uma je bilo teško razumeti jer se on mnogo razlikovao od načina na koji govorimo kada smo budni. Jung je, pored toga, govorio kako se univerzalni arhetipovi (ili slike), koji su zajednički za podsvest svakog pojedinca, zapravo javljaju u našim snovima. Na kraju, Jung je verovao da snovi imaju dve osnovne funkcije: da uspostave „ravnotežu“ psihe onoga ko sanja i da spavaču daju neke nagoveštaje o budućnosti, odnosno pomognu mu da predvidi neke buduće događaje.
REM i aktivacija – sinteza snova
Nakon otkrića REM faze sna, pojavila se još jedna teorija o svrsi samih snova. Hipotezu aktivacije-sinteze su, kako tvrdi Džon Grifin sa Hjumen Givens instituta, po prvi put (tokom 1970ih) izneli Alan Hobson i Robert Mekarli, profesori sa Harvarda. Hobson i Mekarli su otkrili da, tokom REM faze sna, električni signali nazvani elektroencefalogrami (EEG signali) prolaze kroz mozak. Oni su mislili da se to dešava zato što mozak, po svojoj prirodi, pokušava da logički objasni razne stimulanse koji na njega deluju. Stoga, snovi nemaju neko dublje značenje: oni su samo nuspojava prirodnog funkcionisanja našeg uma. Dok se ta teorija svojevremeno smatrala revolucionarnom, dalji razvoj tehnologije je doveo do njenog ponovnog razmatranja.
Teorija osnovima kao simulaciji pretnje
Finski psiholog Anti Revensuo je istraživač koji je izneo jednu od najnovijih i ubedljivih teorija o naučnoj svrsi snova. Revensuo je otkrio da, tokom REM faze spavanja, naša amigdala (u kojoj se nalazi okidač za „beži ili bori se“ reakciju na ostala bića) se ponaša onako kako bi delala i u situacijama kada je naš opstanak ugrožen. „Osnovna funkcija ružnih snova“, kako on objašnjava, „je priprema za slične situacije koje bi nas mogle zadesiti u realnosti. Ukoliko nam se tako nešto zaista dogodi, mi ćemo moći da brže uočimo opasnost i na pravilan način je izbegnemo.“ Drugim rečima, snovi su jedna od odlika procesa evoluiranja koja nam može pomoći da naučimo kako da ostanemo bezbedni.
Izvor: brescia.edu
