Najveća bitka u mom životu počela je onog trenutka kada sam saznala da bolujem od karcinoma dojke. Svet se okrenuo oko mene ali ja nisam pala. Izašla sam iz te borbe kao pobednik. Tada sam odlučila da nezdrave životne navike zamenim zdravim. Naučila sam da naše zdravlje zavisi pre svega od nas samih. Zato sam odlučila da pokrenem sajt gde ću moći da pomognem čitaocima da lepi, negovani i moderni žive zdravim životom.
Prema statistici jedna od osam žena oboli od karcinoma dojke. Ja sam jedna od osam.
Sve priče o saznanju, lečenju i životu sa karcinomom liče jedna na drugu, ali svaka imaj svoj lični pečat. Ovo je moja priča. Do pre pet godina bila sam sasvim prosečna mama dvoje dece, dobro pozicionirana u firmi, supruga, ćerka, sestra, prijateljica… Moj život je bio svakodnevna jurnjava i uporni pokušaji da nađem vremena da ugodim svima i da svi dobiju bar parče moje ljubavi koju sam imala na pretek. A onda je dijagnoza karcinoma dojke okrenula svet oko mene.
Kako je sve počelo
Genetske predispozicije su me navele da već u srednjim tridesetim godinama počnem sa redovnim ultrazvučnim kontrolama, svakih 6 meseci. Trema pre svakog pregleda i neizmerna radost i osećaj slobode posle onoga „sve je u redu“. I tako svaki put… Sve dok jednog dana nisam napipala čvorić veličine zrna graška. Prvi osećaj je bio veliki strah. Veliki. Probala sam da se uzdržim i kontrolišem koliko sam mogla, jer sam ipak delićem mozga bila svesna da može tako nešto da mi se dogodi, pa upravo zbog toga sam se i redovno kontrolisala. Crne slutnje su uvek izvirivale odnegde, ali sam se nadala da se to meni neće desiti, to se ipak uvek dešava drugima. To saznanje me je uzdrmalo iz temelja. Hirurg je potvrdio da „to“ mora da se ukloni, govorio mi da neće biti veliki rez, da operacija nije teška… a mene u tom trenutku nje briga ni za rez, ni za bolove, niti za bilo šta drugo… samo da opet čujem ono „sve je u redu“. Skoncentrisala sam se na pripremu za operaciju i pokušavala da ne razmišljam šta će biti. Imala sam utisak kao da sam ušla u neki voz i da idem od stanice do stanice, po redu vožnje – od laboratorije, raznih snimanja, interniste… do konačne stanice – hirurga i operacije. Trudila sam se da potisnem osećaj straha, bodrila se da „to“ sigurno nije ništa strašno, nadala da je sve na vreme otkriveno, da ne može biti kobno… Svima sam rekla da je bezazleno. Tumor, pa šta? Ne mora da bude maligni. Skine se i gotovo, opet si zdrav. Nisam želela nikoga da zabrinjavam, a i sama sam želela da verujem da je tako.
Na putu izlečenja
Operacija je ubrzo obavljena, a rezultati su pokazali – malignitet. Svet se, još jednom, oko mene okrenuo. Obuzeo me je osećaj nemoći, činjenica da je došao red i na mene i da ja ništa ne mogu da učinim da to promenim. Prva pomisao bila su moja deca, ja sam im još uvek potrebna… treba još toliko toga preživeti zajedno… nije dovoljan samo tata… ne želim da propustim odrastanje, prve ljubavi, mature i sve radosti koje ih tek čekaju… pa i unučad, zašto ne? Taj osećaj straha i nemoći neću nikada zaboraviti… kao da su mi ruke vezane i da sam samo posmatrač svega što će mi se ubuduće dešavati. Ali na sreću nisam se prepustila takvim razmišljanjima i negativnim osećanjima. Naprotiv, dobro je – mislila sam. Ipak je dobro. Sve su žlezde bile čiste, nije se proširio, sve je u početnoj fazi. Saopštavanje dijagnoze me jeste uzdrmalo iz temelja, ali sam se brzo trgla i nisam potonula. Nisam imala vremena da se samosažaljevam. Trebalo je toliko toga uraditi, boriti se. Moji roditelji i najbliži prijatelji su bli tu, uz mene. Suprug me je stalno bodrio da, bez obzira na dijagnozu, neće biti problema jer je sve otkriveno u ranoj fazi. Tešio je i mene i sebe… Usledili su meseci lečenja, najpre hemoterapije, a zatim i zračenje. Mislim da nikada neću zaboraviti miris sobe u kojoj sam primala hemoterapiju. I sad ga ponekad osetim u nozdrvama. Na moju veliku sreću, u tim situacijama nisam bila sama. Bilo mi je potrebno da skrenem misli sa igle, otrova koji mi klizi kroz vene, bolesnika – sapatnika koji na susednom krevetu povraća. Da budem iskrena, bilo je trenutaka kad sam imala potrebu i da budem sama, da se šćućurim i odbolujem, ali takvi periodi su bili veoma kratki.
Za gubitak kose sam mislila da sam spremna, očekivala sam da se to desi… ali, kad se desilo, osećaj je bio grozan. Pramenovi kose koji ostaju u ruci kad prođem kroz kosu, glatkoća obrijane lobanje i odraz u ogledalu, perika za javnost su „detalji“ koje ipak želim da zaboravim. Trudila sam se da prikrijem šta zaista osećam, govorila sam svima, a i sebe sam tako tešila – ma kosa je najmanji problem, samo da bude sve u redu, kosa će da poraste. Šalila sam se na račun svoje frizure, šminkala sam se da bi bila lepša 🙂 Koliko god da je bilo teško, sve vreme sam se trudila da ostanem pozitivna, sa najvećim osmehom koji je ipak moj zaštitni znak. Sve vreme sam o bolesti otvoreno pričala, nisam se ustručavala, niti izbegavala da pričam o svemu kroz šta prolazim. Smatrala sam da, ako otvoreno pričaš, uvek možeš čuti i neki koristan savet, a isto tako da mogu i ja nekome svojim iskustvom da pomognem. S obzirom da je tumor hormonskog porekla, potrebno je zaustaviti funkciju jajnika, pa se odlučujem da ih uklonim, dakle još jedna operacija. Ali, ništa mi to nije teško jer već se nazire kraj. Svi rezultati i snimanja su konačno dobri, ovom delu priče je konačno došao kraj. Od svega je danas ipak ostala želja moje ćerke da neko vreme ne skraćujem kosu 😊 Danas idem redovno na kontrole i na moju sreću sve je u redu. Ne treba da naglašavam da je svaka kontrola stres… svaki ultrazvuk… svaka mamografija… Provuče se tada negde, kroz neku pukotinu, onaj osećaj straha i nemoći, onaj miris u nozdrvama, čisto da me podseti i opomene da moram ostati na pravom putu, da moram brinuti o sebi, nema opuštanja. Ali ne dam se ja… idem dalje, samo napred i uvek pozitivno!
Zdrav život
Kada se nađeš u takvoj životnoj situaciji onda do tebe dolaze različiti predlozi kako se treba ponašatii, šta treba izbegavati, šta treba jesti, piti… ovo ti je dobro, zdravo a ovo nikako nemoj… Poseban uticaj na mene imale su reči moje prijateljice (inače lekara) da nisam rešila problem i zatvorila knjigu kada sam se operisala i završila hemoterapiju i zračenje. To je pre roman u nastavcima, čije stranice sama ispisujem. Preporučila mi je da okrenem list i povedem više računa o sebi. Odmor, manje stresa i jurnjave i pogotovo promena ishrane. Shvatila sam da nemam alternativu, kancer mi je bio opomena, signal da moram promeniti život kojim sam do tada živela. Prolazna faza mog života iz koje sam izašla jača i pametnija. Zahvalna sam Bogu na drugoj prilici koju neću prokockati. Zato sam odabrala odlazak u penziju kao novi početak, počela da aktivno šetam i istražujem detalje o alkalnoj ishrani. Rešila da se okrenem zdravom životu u svakom smislu. Preduzeću sve što je u mojoj moći da živim… Danas sam prvo borac za svoje zdravlje i zdravlje moje porodice. Naučila sam šta moram da stavim na prvo mesto, bez čega nema dobra ni meni, ni mojoj porodici, da je zdravlje alfa i omega života. Naučila sam da je naša odluka da li ćemo biti zdravi i da samo mi biramo koje će nam parče biti prvo. Preventivni pregledi, redovne kontrole su već pola izlečenja. Rak je izlečiv ako se otkrije u početnom stadijumu! Zdrava ishrana, fizička aktivnost i minimalizacija stresa su ključ zdravog života. Izdvoji vreme za sebe, za svoje zdravlje, jer samo tako možeš uživati u životu sa svojim najdražim osobama.
Zapravo, ja još uvek učim jer to je jedno dugo putovanje u kom želim da uživam i ovaj sajt je mesto gde se i vi možete ukrcati i putovati sa mnom. Mora još i ovo da napomenem – zdrav život ne isključuje negu lica i tela, lepu frizuru i šminku, modernu garderobu 🙂 U vreme kada sam zbog hemoterapije ostala bez kose, zamišljala sam buduće frizure – od najkraće, pa do duge kose kakvu sam imala pre bolesti. Sve vreme sam želela da izgledam lepo, da svima pokažem da mi rak ne može ništa! Zato, pored preporuka o zdravom životu, istraživaću i kako da budemo negovane, lepe i moderne.
Takođe, još jednom sam shvatila značaj porodice i prijatelja, koliko je važno imati ih u najtežim trenucima, tako da neću zaobići ni teme o njima, kako bismo se što bolje međusobno razumeli i unapredili odnose. Pridruži mi se da koračamo zajedno, negovane i lepe, putem zdravog života!
