Gotovo svaka osoba doživljava neke društvene situacije i okolnosti kao stresne, uz pojačanu nelagodnost, koja veoma brzo nestaje, bez posledica. Ukoliko je, međutim, strah od kontakta sa drugim ljudima konstantan, preteran, i dovodi do promena u svakodnevnom životu, reč je o socijalnoj anksioznosti, koja se uspešno otklanja uz savete psihologa.
Veoma je važno pomoć potražiti na vreme, kako bi anksioznost što manje i što kraće uticala na poslovne i porodične prilike, lične radosti i uživanje u životu. Osobe koje se bore sa ovim problemom treba da znaju da se on ne dešava samo njima – u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, oko 15 miliona ljudi pati od socijalne anksioznosti.
Evo različitih iskustava nekih od njih, kojima je u osnovi isti problem.
Stejsi je studentkinja koja se bavi muzikom i pisanjem, a zbog socijalne anksioznosti je napustila jedan fakultet i upisala drugi. Kaže da njena prva iskustva potiču iz osnovne škole.
“Sve je počelo kao normalna, blaga stidljivost, nervoza u toku razgovora sa osobama koje predstavljaju autoritet. U poznatom okruženju i sa drugarima sam se osećala dobro. Kada sam sa 13 godina prešla u novu školu počeli su problemi, što se poklapa sa iskustvima drugih sa socijalnom anksioznošću. Izgleda da kod svih nas promene dolaze sa pubertetom.
Počela sam, dakle, da sama odlazim na pauze, da žurim da pojedem obrok, kako bih otišla u biblioteku, gde sam opet bila sama, da preskačem sportske treninge, kako bi me isključili iz tima… Razvila sam otpor prema svemu samo da bih se izolovala.
Pokrenula sam blog u kojem sam kritikovala sve što se dešava u školi, a kada su drugi reagovali na moje pisanje besno sam odgovarala i povlačila se još više…
Zavaravala sam sebe da sam sama upravo zato što želim da budem sama, da sam neshvaćeni umetnik… Prikrivala sam svoju anksioznost uveravajući sebe da sam superiorna…”
Rejčel Morisej patila je duže od deset godina pre nego što je nazvala problem pravim imenom.
“Veoma je važno prepoznati socijalnu anksioznost”, insistira ona.
“Obratite pažnju na strah i paniku.
Osoba koja je stidljiva, introvertna ili jednostavno manje govori možda nema ovaj problem. Ali neko ko se plaši da će njegove reči biti pogrešno protumačene, da će naići na podsmeh, osudu, neko ko unapred analizira situaciju i predviđa loše reakcije drugih, uz strah i zabrinutost, treba da potraži pomoć…
Većina osoba koje pate od socijalne anksioznosti zamišljaju različite scenarije i žive sav svoj život u svojoj glavi.”
Jedan sedamnaestogodišnjak o svom problemu kaže: “Uopšte nemam kontrolu nad svojim mislima i osećanjima kad sam okružen drugima. Čini mi se da me svi gledaju i da misle nešto loše o mom izgledu, stavovima, načinu na koji hodam, izrazu lica, bilo čemu, što prouzrokuje veliki stres i nesigurnost. Znam, kad razmišljam logično, da su to gluposti, ali u mojoj glavi je tako…
Kada dve osobe razgovaraju odmah pomislim da govore o meni, a još ako se smeju… Kada nekoga upoznam obično je prvi susret bez problema, a već prilikom sledećeg ću pobeći, pošto uvek pomislim da se moj novi poznanik raspitao i saznao kako sam ja čudna, stidljiva i povučena osoba.
Ljude ne gledam u oči, pošto mi se čini da i oni tada manje vide mene… Škola je pravi pakao. Ni druge situacije nisu bolje, uključujući čak i kasirke u supermarketima”.
Čini se da je dvadesetogodišnja studentkinja filozofije Ejriel Garlou koja pati od socijalne anksioznosti opisala suštinu problema. “Imati napade socijalne anksioznosti u javnosti znači konstantno se sakrivati, drhtati, potiskivati emocije i udaljavati se od prijatelja, stranaca, kolega na poslu ili u školi, šefova, profesora… Ljudi mogu da pomisle da mi druge vidimo kao neprijatelje, a mi, zapravo, kao neprijatelje i loše osobe vidimo sebe.”
Izvor: magazinzdravo.rs
