Altruizam – Mentalna higijena po abecednom redosledu

Poštovani čitatelju ili čitateljko,

smatram se prosečnom građankom Srbije. Kao neko ko ima 27 godina, poželela sam da kroz pisanje iznesem svoj stav o moralnim vrednostima za koje smatram da u našoj zemlji polako nestaju. Razlozi za to su brojni i možda ću uspeti da ih sve navedem u svojim tekstovima, ali za sada bih volela da Vas sve podsetim (kao i sebe samu) na ono čemu su i mene, kao i Vas, nekada davno učili roditelji, babe ili dede- jednom rečju, naši preci. Počećemo, kako naslov teksta kaže, od početka- od slova A, a Vama ostavljam u amanet da sami prosudite da li se slažete sa mojim tvrdnjama ili ne. Naposletku, verujem u to da svako ima pravo na sopstveno mišljenje i slobodu govora.

Naš prvi pojam za sada, o kome ću dalje pričati, je:

ALTRUIZAM

Reč altruizam potiče od latinskog izraza alter, koji označava druge ljude. Pojam je sačinio Ogist Kont, oko 1830. godine, a njemu suprotan pojam je egoizam (o njemu će kasnije biti reči). Kako se dalje tvrdi, altruizam je nesebična briga za dobrobit drugih i obuhvata naklonost i ljubav prema drugome kao i spremnost da mu se pomogne, bez ikakve naknade ili materijalne nagrade. Interesi drugih su stavljeni iznad vlastitih interesa, a altruistični postupci su svesni i zahtevaju određeno žrtvovanje ili odricanje. Altruistično ponašanje se, takođe, opisuje kao prosocijalno ili „nesebično“ ponašanje.

Teško je zamisliti pojedinca 21.veka koji se vlada po ovim moralnim načelima. Po mom skromnom mišljenju, ljudi danas ne mogu zamisliti da se bave nečim što im ne donosi materijalnu satisfakciju i odgovor na pitanje: „A šta ja imam od toga?“ Razumljivo je zašto je to tako. Određen ritam života, koji je u nekom trenutku pohrlio kao bujica sa zapada na zemlje našeg prostora, počeo je u velikoj meri da nas kontroliše, određuje i programira način na koji mislimo. Kako nas to kontroliše, pitate se? Osećajem straha. Sećam se da, dok sam bila mlađa, moja porodica je imala vremena da sa najbližim komšijama igra karte subotom uveče. Onda, najednom, više se karte nisu mogle tada igrati, zato što posle subote sledi nedelja, a iza nedelje ponedeljak, kada se mora ići na posao ili u školu. I to bi bilo skroz u redu, da nisu počeli da nas dalje „uče“ kako moraš mnogo da radiš da bi imao mnogo para ili bio mnogo značajna ličnost. I sa time se, generalno, slažem, ali smatram i da nam je takav, ubrzan ritam svakodnevnice u kome se od nas previše počelo zahtevati, kroz ideju o povećanom radu zapravo indirektno naložio i to da treba gaziti preko drugih da bi se uspeo do vrha. Pa, ništa drugo nije bitno i ništa drugo ne predstavlja krajnji cilj, zar ne, već samo to da imaš moć po svaku cenu? Ukoliko je nemaš, svako će te ugnjetavati i ponižavati.

Ljudi su, zbog „raspodele moći“ i osećaja straha da je ne izgube, počeli da misle samo na sopstvene potrebe i želju da budu dominantne jedinke.

Tako su svima najbliže komšije počeli da budu ne oni sa kojima igramo karte subotom uveče, već „Peđa koji radi u toplani i ima 30 hiljada dinara i Marija koja radi kao konobarica i ima 15 hiljada dinara“. Shvatite to, ne posedujemo mi danas novac, novac poseduje nas. Sve je podređeno novcu, pa čak i naše vreme i mišljenje o svetu koji nas okružuje. Počeli smo da verujemo, kako narod kaže „da para vrti tamo gde burgija neće“ i svemu smo odredili cenu, ne razmišljajući da je tako određujemo i za nas same i da na taj način šaljemo svetu poruku za koliko nas može kupiti. Ono što je najgore je činjenica da mi uživamo u tome da na sebe stavljamo imaginarne nalepnice sa cenama i time se sve više vrtimo u začaranom krugu problema. Većina tinejdžera, a pogotovu pripadnice ženskog pola, uživaju u tome da pokazuju kako se mogu kupiti za par zlatnih minđuša, jedan Audi ili uplaćen odmor na Kopaoniku.

Uzećemo primer jedne takve, ženske osobe, i nazvati je Anita. Anitu i njene roditelje kontroliše sistem uz pomoć straha, a taj sistem kaže, da moraš posedovati dosta para, ići svakodnevno u kozmetičke salone i svog muža tražiti u skladu s tim koja kola poseduje. Anita postaje marioneta materijalnog, razmišlja površno, jer danas je to in, ne oslanja se na svoje unutrašnje emocije i čak misli da je „kul“ potiskivati ih, jer treba prvo brinuti o sebi. Anita želi da veruje u onu verziju sebe po kojoj je ona boginja na zlatnom pijedestalu, a ostale osobe su obični smrtnici, kojima je životna svrha ta da ispunjavaju sve njene prohteve.

Sa druge strane, imamo devojku po imenu Ema. Za Emu svi pričaju da je „dobro čeljade“, odgajano u srpskoj, patrijahalnoj porodici. Ema nema previše novca, ali je na to navikla, pa samim tim nije ni ovisna o njemu. Nju su učili da, iako novac jeste donekle bitan, on nije i najvažniji na svetu. Ema zna da je bistar, stvaralački um moralno bitniji od para, kao i da se potrebe drugih moraju poštovati jer smo svi mi jednaki pred Bogom. Ona oseća ljubav i hrani se emocijom sopstvene i tuđe sreće, pa je shodno tome, mnogo više od Anite spremna na to da se stavi u poziciju drugih, a to je, kako ja smatram, osnova altruističnog ponašanja: spremnost da hodaš „u tuđim cipelama“. Ukoliko obe navedene ženske osobe vide na ulici osobu koja prosi ili životinju kojoj je potreban dom, bićemo svedoci svojevrsnog paradoksa: Ema, a ne Anita, će uzeti psa i odneti ga kući i daće poslednje pare koje ima kako bi usrećila prosjaka. Ema to čini zato što poseduje osobinu koju sve Anite sveta ne mogu kupiti novcem, a to je šira svest, koja joj nalaže da radi onako kako u duši smatra da je najispravnije. Sa druge strane, Anita ne ume ni da misli i sama ostaje centar svog sveta na jako sebičan način, propuštajući tako za sada priliku da duhovno raste i razvija se kroz živote drugih ljudi. Anitino ponašanje ima cenu, dok je Emino ponašanje altruistično i zasniva se na dubljim moralnim vrednostima.

Verovali ili ne, i sama sam u svom životu viđala ljude koji pomažu drugima samo zato što vide neko dobro u njima, ili dublje sagledavaju njihove živote. Možda nas, ipak, može spasti to da se okrenemo jedni ka drugima i sagledamo malo svet iz drugačije perspektive. Nesebično pomaganje drugima nam može pružiti nemerljiv osećaj ličnog postignuća, a time se i svakako nećemo Više osećati toliko uplašeno i usamljeno, jer smo se na taj svojevrstan način i povezali sa drugom osobom. Naposletku, ruka koja daje je otvorena i za to da prima darove, a naše dobro će se vratiti nama samima onda kad nam bude bilo najpotrebnije.

Kakvo je Vaše mišljenje o ovom članku? Da li mislite da se danas više isplati biti Anita ili Ema? Da li je moguće biti danas Ema ili možda možemo, na neki drugi način, pobediti osećaj straha? Zaključak ćete doneti sami, jer nije na meni da ga ja kažem. Ipak, volela bih da vidim u Vašim komentarima sve ono što poželite da mi ispričate.

Petra Grujin

Najnovije

Napiši komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Preporuka

Najčitanije

Galerija preko 60 najmodernijih Paž/Bob frizura za različitu kosu i oblik lica

Ova frizura je šokirala društvo još 1909. godine, kada ju je prvi put kreirao poljski frizer Antoine de Paris u Francuskoj, i od tada...

Hit boje za kosu koje ćeš obožavati ove godine

Odavno vlada mišljenje da ako žena želi da promeni imidž, treba početi od kose. Pored spektakularnih frizura koje ti mogu značajno promeniti izgled, boje...

Ideje za najlepše moderne kratke Pixie frizure

Kratke Pixie frizure su bezvremenske, klasične i vole ih  žene svih godina. Jednostavne su za održavanje, savršeni stil za žene koje su uvek u...

Ako želiš da najnovije postove dobijas na email

Prijavi se upisom email adrese