Nekada davno je stari Čiroki svome unuku ispričao jednu životnu istinu.
U unutrašnjosti svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba između dva vuka.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, ljutnju, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam…
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobroćudnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje i veru.
Mali indijanac se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reči, te ga zapita: – Koji vuk na kraju pobedi?
Stari Čiroki odgovori sa smeškom na licu: – Pobeđuje uvek onaj kojega hraniš…
Hrana za zlog vuka:
Bes: učinjena mi je nepravda i primeniću silu da to ispravim! Kako se samo usuđuje??? Sad ću ja da im pokažem!!! Ne mogu sa mnom tako!!! Odbijam da mislim na bilo šta drugo!!! Ovo je najvažnije!!!
Zavist: neko ima nešto što ja želim a nemam…neću se potruditi da to steknem, to zahteva napor, lakše je zavideti…
Ljubomora: voljena osoba pripada isključivo meni…ne sme nikog da pogleda…ne sme da komunicira sa drugima…šta ću ako me ostavi? Ne mogu da živim bez nje/njega…bez nje/njega moj život nema smisla…bez nje/njega ja ne vredim…
Žaljenje: eh, da sam samo rođen u neko bolje vreme, na nekom boljem mestu… eh da sam upisala drugi fakultet…eh da me On nije ostavio, da me voleo… eh da su me roditelji vaspitali drugačije…
Pohlepa: nije bitno ovo što imam, bitno je ono što nemam… nikad nije dovoljno…
Arogancija: ja sam bolji od drugih, niko mi nije ravan…ja sam iznad svih…zaslužujem poseban tretman… za mene ne važe pravila koja važe za druge…
Samosažaljenje: jadna ja, ništa mi ne ide…svi su bolji/lepši/pametniji/uspešniji od mene… samo se meni loše stvari dešavaju…niko me ne voli….niko me ne poštuje…
Hrana za dobrog vuka:
Užitak: kako sada, danas, mogu sebi da pričinim zadovoljstvo? Kako mogu da obradujem sebe?
Mir: mogu da zamislim da sam na nekom mirnom mestu, u prirodi… na nekoliko minuta mogu da “pobegnem” tamo… mogu da svesno dišem nekoliko minuta, da obraćam pažnju na svaki udah i na svaki izdah, i da je tih nekoliko minuta, koje izdvajam za sebe, jedino važno kako dišem, jedino važno da dišem…
Ljubav: koga sve volim? Ko sve voli mene? Izdvojiću par minuta da zaista osetim tu ljubav, par minuta posvetiću tome… kako danas mogu da pokažem ljubav?
Vedrina: setiću se neke smešne situacije, omiljene komedije… zamišljaću da mi se ispunjava želja… setiću se nekih lepih događaja… zamisliću šta bi lepo moglo da se desi…
Ljubaznost: kome ću se danas osmehnuti? Na koga ću obratiti pažnju? Kome ću uputiti lepu reč? Šta mogu danas da učinim za nekog?
Saosećanje: kako se osećaju ljudi oko mene? Kako se ja osećam zbog toga? Mogu li nekako da pomognem? Ili je možda samo potrebno da budem tu? Možda mogu da pitam tu osobu šta joj treba od mene…
Zahvalnost: šta sve imam, materijalno i nematerijalno? Ko mi je sve pomogao/pomaže? Kojim osobama sam zahvalan što su u mom živou sada? Kojim osobama sam zahvalan što su bile u mom životu? Šta su mi te osobe davale/daju… na čemu sam im zahvalan? Da li to pokazujem? Da li one to znaju?
Ovo su samo neke ideje za “hranu za vukove”, postoji još mnogo različitih načina, za različite osobe, situacije, životna doba…
Kao i sa hranom za telo, nije dovoljno ponekad uneti ponešto zdravo, važno je svakodnevno voditi računa o kvalitetu ishrane. Ova priča može da posluži kao podsetnik, lep način da se uveče “preslišamo” šta smo to učinili za sebe, a šta protiv sebe.
Autor Jelena Pantić
Izvor: Magazin Zdravo
